Oduvek sam bila pomalo zaljubljena u njega. Smedje oči, smedja kosa, nekoliko godina stariji od mene, ništa posebno, ništa što bi ga izdvajalo od ostatka momaka u mom okruženju. Ipak, oduvek sam imala utisak da me poznaje bolje nego ostali, da je tajnim putevima pronikao do skrivenih kutaka moje duše i pročitao sve tajne koje sam još kao devojčica sakrila. Ležerno se smeškao kada bi prolazio ulicom, uvek kulturan, nikad napadan, gotovo neprimetan.
Bila sam od onih devojčica koje su igrale fudbal u klompama, obožavale loptu, nosile biciklističke i večito trčale ulicom. Mislim da je sve tada i počelo. Živeo je u kući na kraju moje ulice, prelepa bašta, divno uredjena, s ljubavlju. Njegova majka je sate provodila uživajući napolju, s ašovčićem u ruci. Svake godine je menjala raspored i sadila nove vrste i boje cveća. Jedino su bele ruže uz ogradu stajale godinama nepromenjene, pune cveta, ponekad i do kasno u jesen. I oduvek su me oduševljavale. Priljubila bih se uz ogradu i krišom ih mirisala.
VREME JE UVEK PRAVO
Prošle su godine od tada, putevi su nam se razišli, završila sam fakultet u drugom gradu, nisam ni pomišljala na dobrog momka „iz kraja“. Kada sam se napokon vratila, šetajući ulicom, primetim ga u bašti. Srce mi je brže zakucalo, glas mi zvonio više nego što mi je bilo prirodno, uhvatila me je trema. „Zdravo komšinice, otkud ti, jesi nam se vratila u rodni grad?“, prilazi i smeška se. Nisam ni bila svesna da mi je nedostajalo njegovo nonšalantno javljanje. Uzima makaze, ubira jednu ružu i pruža mi je: „Uzmi, znam da ti se svidjaju, vidjao sam te da ih krišom mirišeš još dok si bila devojčica. A i pristaju ti. Bele ruže simbolizuju čistotu, jednostavnost i nevinost.“. „Znaš li da sada moraš svaki put kada me sretneš da mi ubereš jednu, obožavam ih“, smejem se razdragano. Kaže da to nije nikakav problem i da mogu slobodno da je očekujem kad god izadjemo na kafu.
BIDERMAJER GODINAMA SANJAN
Počelo je sa nekoliko belih ruža, nekoliko odlazaka u šetnju uz malo držanja za ruke. Danas mi se čini da je svega toga bilo samo nekoliko. A zaista je prošlo već 4 godine od kako smo nerazdvojni. Čekam da prodje četrnaest časova pa da krenem u crkvu na venčanje sa svojim „baštovanom“ kako ga zovem iz čiste ljubavi. U ruci mi je bidermajer, od belih ruža naravno. Dugo sam ga birala, da bude poseban, da bude samo naš, da bude baš onakav kakvog sam ga još kao devojčica zamislila. I uspelo mi je. Dunjin cvet mi je ispunio sve želje i željice, sve što sam zahtevala i izmišljala. I bele ruže u mojoj ruci mirišu baš onako kako pamtim miris iz detinjstva.
